Пролог

ПРИ ЧЕМУ СМО, АКО НИСМО ПРИ СЕБИ
Доказни поступак

Склапамо и ове корице. Бројчаник ће се померити сам. Али ми знамо да се ништа не завршава и ништа не почиње. Узалуд увежбани осмеси, пропагандне здравице. Ни у 2019. нисмо се сагласили како се тачно зове ово што се догађа, нама и свету. Но гласали смо да је најбоље мост преместити на суво. Све постаје ђаволски тешко: и нагло загађени ваздух, и сумњива вода, и подемоњене вести, и економија која цвета на телевизији, и политика налик на луткарску представу...
Да ли је суштина те тежине понижење или изнуреност?
Не можемо више да се радујемо победама над самима собом. Не испољавамо довољно одушевљења кад по четврти пут свечано отварамо исту ствар. Схватамо да утуцавање у мозак није добро средство убеђивања.
„Сваког дана мрежа тровачких медија у јавни простор изручује застрашујућу количину злочина, бестијалности, лудила, инцеста, изопачености. Убиства прерастају у ријалити и ријалити у масовно убиство. Начини убијања и силовања описују се детаљно као кулинарски рецепти.” У таквом амбијенту безвезе је говорити једино о светом, лепом, узвишеном и часном. Одмах звучите као проповедник у јавној кући.
„Уметност би, мислим, морала ослобађати људе од зазора да о лепоти и љубави уопште говоре”, каже проф. др Драган Стојановић. „Та цензура се перфидно намеће на све стране, укључујући и медије са њиховим ,звездама‘. Живот као бескрајни таблоид и народ састављен од бесловесних потрошача чији су превасходни духовни садржаји рекламе за ово и оно – том ,идеалу‘ човек се мора супротстављати на свим тачкама.”
Ако то не учинимо, већ у „срећној Новој” мораћемо да доказујемо да су Дечани и Острог српски, да је Косово Србија и да смо ми при себи.
Да ли смо забринути?
Или спремни за славље?